Ma­li­ša­ni svih uz­ra­sta igra­li su se i ovog vi­ken­da oko drev­nog sta­bla to­po­le na Pja­ci od Ki­na, uče­ći sta­re do­bre igre, ko­je su ne­ka­da igra­li i nji­ho­vi ro­di­te­lji, ba­ke i de­ke: „la­sti­ke”, „iz­me­đu dvi­je va­tre”, „ško­li­ce”, „dr­ve­ne Ma­ri­je” (zo­vu je i „cr­na Ma­ri­ja”, „lu­ka­va li­si­ca”), „ca­re, ca­re, go­spo­da­re”, bad­min­ton, kli­ke­re... Uz njih su bi­li i ro­di­te­lji, ra­do se uklju­ču­ju­ći u igri­ce, a tu su bi­li i vo­lon­te­ri An­drea Drob­nja­ko­vić i Mar­ko Še­va­lje­vić, ko­ji su osmi­sli­li ovaj pro­je­kat pod na­zi­vom „Raz­i­graj se”.
– Na ovom na­šem tr­gu pri­je 50 go­di­na igra­la sam se kao di­je­te. Igra­li smo ta­da žmur­ke, ne­ki la­stiš, bad­min­ton, iz­me­đu dvi­je va­tre, a dr­vo ko­je je sa­da tu i on­da je bi­lo tu, pa nam je ne­kad i „ukra­lo” lop­ti­cu... Bi­lo nam je ja­ko li­je­po na svim tr­go­vi­ma, po­go­to­vo is­pred ki­na, po­sli­je smo išli u bi­o­skop, pa smo ne­kad i bes­plat­ne kar­te do­bi­ja­li, pri­sje­ća se Evi­ca Vu­ji­čić, ba­ka še­sto­go­di­šnjeg Ma­ti­je, ko­ji je trč­ka­rao za lop­tom. Ona sma­tra da je ovo ja­ko do­bra ide­ja, ali pod­sje­ća da će s pr­vom ki­šom to za­mri­je­ti, pa će se dje­ca po­no­vo vra­ti­ti u igra­o­ni­ce.
– Kad se se­zo­na za­vr­ši i ka­da za­mre kul­tur­ni ži­vot u gra­du, ova­kvo dru­že­nje za dje­cu su­bo­tom i ne­dje­ljom je hu­ma­na ide­ja, pe­da­go­ški oprav­da­na i ja­ko do­bra – ka­za­la je ba­ka Evi­ca.
An­drea Drob­nja­ko­vić i Mar­ko Še­va­lje­vić su osno­va­li NVO „Me­štar i fu­re­šta” i apli­ci­ra­li za pro­je­kat De fac­to strong Fon­da za ak­tiv­no gra­đan­stvo, ko­ji se re­a­li­zu­je uz po­dr­šku Evrop­ske uni­je. Na trg do­la­ze sta­ri­ji ma­li­ša­ni, ali ima i mla­dih ma­ma i ta­ta sa be­ba­ma u ko­li­ci­ma, ko­ji­ma je ovo in­te­re­sant­no. U 16 ter­mi­na, sva­ke su­bo­te i ne­dje­lje do kra­ja ok­to­bra, dje­ca će ima­ti pri­li­ku da se dru­že sa vr­šnja­ci­ma na ovom tr­gu.
– Sva­kog da­na do­la­zi sve vi­še dje­ce, uglav­nom ista dje­ca, ali, evo da­nas su nam do­šla dje­ca iz Her­ceg No­vog, a za­ni­mlji­vo je i ro­di­te­lji­ma, ko­ji se uklju­ču­ju u igru. Mno­ga dje­ca ne zna­ju za ove igri­ce, čak ni ona ko­ja idu u vr­ti­će, što je za­ni­mlji­vo da se ta­kve stva­ri tu ne ra­de. Ali, ima dje­ce ko­ja već do­đu sa ne­kim zna­njem, oda­kle im, ne znam. Br­zo se uklju­ču­ju i ja­ko br­zo shva­ta­ju, in­te­re­sant­no im je i ho­će da ra­de u gru­pi. Do­bro, na kra­ju na­sta­ne ma­lo „džum­bus”, ali sve je to dio dječ­je igre – ka­že An­drea za „Dan”.
Va­žno je da se oču­va li­je­pa tra­di­ci­ja ži­ve igre, do­da­je ona, uz za­pa­ža­nje da se i kod ro­di­te­lja ko­ji se po­no­vo su­sre­ću sa tim igra­ma, ko­je su igra­li u dje­tinj­stvu, ja­vlja ne­ka emo­ci­ja.
– In­te­re­sant­no je da ro­di­te­lji i dje­ca za­jed­no uče­stvu­ju u igra­ma, oni tre­ba da uče svo­ju dje­cu to­me. Či­ta­la sam do­sta o raz­vo­ju dje­ce da­nas, ona od­ra­sta­ju pa­siv­no uz kom­pju­ter, te se ja­vlja­ju ne­ke spe­ci­fič­ne bo­le­sti no­vog do­ba, čak ne­ka „dječ­ja de­men­ci­ja”, gro­zne stva­ri ko­je na­sta­ju ka­da dje­ca uđu u taj vir­tu­el­ni svi­jet i po­sta­ju pot­pu­no aso­ci­jal­na – ka­že An­drea, ko­ja je u Ko­tor do­šla iz Be­o­gra­da. Po­što je ov­dje sa sta­tu­som stran­ca, te ne mo­že da se ostva­ri pro­fe­si­o­nal­no kao in­že­njer va­zdu­šnog sa­o­bra­ća­ja, a kre­a­tiv­nost je, ka­že, uvi­jek išla uz nju, pro­na­šla je se­be u ovom po­slu sa dje­com, kao i u ra­znim in­sta­la­ci­ja­ma i ale­go­rij­skim fi­gu­ra­ma ve­za­no za kar­ne­va­le, Bo­ke­šku noć, Par­king-dan, bu­du­ći da kon­struk­ci­je ko­je iz­ra­đu­je za­jed­no sa vje­re­ni­kom Mar­kom mo­ra da iz­ra­ču­na in­že­njer, a da na­pra­vi do­bar me­štar.
M.D.PO­PO­VIĆ


Kre­a­tiv­nost uvi­jek na­đe put

An­drea i Mar­ko ili­ti „Fu­re­šta i me­štar” po­ka­za­li su svo­ju kre­a­tiv­nost i kroz kon­struk­ci­je kar­ne­val­skih lut­ki, ko­je su po­sled­nje tri go­di­ne pra­vi­li sa­mo­stal­no („Štri­go­na Vje­šti­čić” ove go­di­ne, a pro­šle „Obe­ćan­ko La­žo­vić-Irac”), a sa ale­go­rij­skim fi­gu­ra­ma uče­stvu­ju već se­dam go­di­na i u Bo­kelj­skoj no­ći (pro­šle go­di­ne osvo­ji­li su pr­vu na­gra­du kre­a­ci­jom „Osve­ta pe­ra­škog ko­ko­ta”, a ove su do­bi­li spe­ci­jal­nu na­gra­du za fi­gu­ru „Zie Gra­ci­a­ne” – li­ko­ve iz pje­sme „Bo­ke­ška noć” Ma­je Per­fi­lje­ve”). Na pro­šlo­go­di­šnjem Par­king-da­nu kre­i­ra­li su kon­struk­ci­ju ri­be od ži­ča­ne mre­že, ko­ja je ko­ri­šće­na kao in­sta­la­ci­ja to­kom ko­tor­skog Fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu, baš kao i nji­ho­va „Pi­pi Du­ga­ča­ra­pa”, ko­ja još uvi­jek pe­ca ri­bu sa be­de­ma na Gur­di­ću, a dosko­ro je po­red Vra­ta od mo­ra sta­ja­la i „Ma­ga­re­ća klu­pa”, ta­ko­đe u nji­ho­voj iz­ra­di. S ob­zi­rom na to da je An­drea in­že­njer­ka va­zdu­šnog sa­o­bra­ća­ja, a Mar­ko ma­što­vi­ti po­mo­rac, na­pra­vi­li su od­li­čan spoj kre­a­tiv­no­sti i zna­nja.


Da se oči­sti grad­ski park

Grad­ski park je ja­ko pr­ljav, pun je dla­ka i sve­ga osta­log od pa­sa ko­je lju­di tu do­vo­de u šet­nju i ta­mo se dje­ca igra­ju, ta­ko da to i ni­je baš naj­sreć­ni­je mje­sto za dje­cu. Oni to­bo­ga­ni na na­du­va­va­nje sa ko­jih se dje­ca spu­šta­ju su vr­lo opa­sni, ta­mo tu dje­cu ni­ko ne ču­va ako ih ne ču­va­ju ro­di­te­lji, a da se ro­di­te­lji ve­ru na vi­si­nu od tri-če­ti­ri me­tra, ne­u­mje­sno je, ta­ko da ni­je or­ga­ni­zo­va­no da ne­ko to nad­gle­da i osi­gu­ra bez­bjed­nost dje­ce, pri­mi­je­ti­la je Vu­ji­či­će­va.